Rastvor šećera, soli i vode (stvari koje mogu da se pronađu u svakoj kuhinji) ponekad je dovoljan da se spase život djeteta i do sada je bio presudan za oko 50.000.000 ljudi. Ključno je naći pravi odnos sastojaka – zasluga koja u potpunosti pripada doktoru Norbertu Hiršhornu.

Nakon dva dana mučenja i iznurenosti od dijareje, tromjesečni egipatski dječak bio je previše slab da drži uspravno glavu kako bi sisao majčino mlijeko.

Rastvor, foto 1
Davanje rastvora mališanu iz Egipta u devet ujutru

Doktori su već počeli da očekuju najgori ishod kada je doveden u rehidracioni centar u Aleksandriji. Dijareja je jedan od najvećih ubica u zemljama u razvoju.

Ali nešto manje od četiri sata nakon što je doveden, mališan se dovoljno oporavio da počne opet da sisa. I sve to zahvaljujući jeftinom rastvoru šećera i soli.

Doktor Hiršhorn, Amerikanac austrijskog porijekla, kaže da je transformacija ljudi nakon oralne rehidracione terapije nevjerovatna.

Rastvor, foto 2
Malo više od četiri sata nakon primjene oralnog rehidratacionog rastvora već je počeo da sisa majčino mlijeko

„Uđete u prostoriju i vidite dijete ili odraslu osobu na samrti. Upale oči, plitko i brzo disanje, koža i nokti plavi. A onda se u roku od nekoliko sati vrate u život. Djelujete kao čudotvorac“, navodi Norbert za Bi-Bi-Si.

U istraživanje o oralnoj rehidrataciji uključio se 1964. godine. Služio je vojsku i pridružio se jedinici američke Službe za javno zdravlje, stacioniranoj u Bangladešu gdje je upravo izbila ozbiljna epidemija kolere.

Kolera inače izaziva izuzetno tešku dijareju, a pacijenti vrlo brzo gube previše vode i, još važnije, soli, i postaju nevjerovatno slabi.

Kad počne dijareja pacijenti u roku od nekoliko sati mogu da padnu u šok i umru. U Bangladešu je tada od kolere umiralo oko 40 odsto zaraženih.

U to vreme, rehidratacioni tretman je davan intravenozno u bolnicama, a bio je relativno skup i nedostupan onima kojima je bio najpotrebniji.

Zato je cilj bio pronaći način da se terapija daje oralno, ali su svi prethodni pokušaji razvoja ovakvog tretmana propali jer doktori nisu uspjeli da pronađu pravi odnos šećera, vode i soli.

Jedan od prvih koji je pokušao da nađe pravi odnos bio je Norbertov nadređeni kapetan Robert Filips.

Pokušavao je sa različitim odnosima sastojaka u rastvoru kada je bio stacioniran na Tajvanu i Filipinima, ali nažalost nije uspeo. Bio je previše koncentrovan i u nekim slučajevima je pogoršavao stanje“, kaže Hiršhorn.

Baš iz tog razloga Filips je bio izuzetno rezervisan kada mu je Norbert prišao sa idejom da započnu istraživanje o rehidratacionom rastvoru.

„Nije želio ni da čuje o tome da ponovo pokušamo sve dok nisam uspio da mu pokažem gde je on pogriješio sa pacijentima. Objasnio sam mu da će sve biti u redu, ukoliko koristimo rastvor sa odnosom sastojaka sličnim onom koji je u ljudskoj krvi“, prisjeća se doktor.

Čak je i poslije toga Filips insistirao da, kada im dajemo oralni rastvor, dežuramo pored pacijenata sve vrijeme i da pri sebi imamo intravenozni rastvor spreman da im damo ako njihovo stanje krene da se pogoršava.

Norbert je postigao ogroman uspjeh zahvaljujući prethodnim naporima Filipsa, ali i njegovog kolege Davida Sačara, koji je pokazao da tijelo i dalje može da transportuje soli i nakon dodavanja glukoze u rastvor.

Njihov odnos u rastvoru je ključan. Previše ili premalo i ne samo da rastvor možda ne bi imao efekta, već bi napravio više štete nego koristi.

Glavni koncept je da pacijenti apsorbuju tečnost i smanje njeno izbacivanje iz tijela“, objašnjava Norbert.

 

Izvor: laktasi-info.com