Uvijek se nešto desi. Što te tjera da očajavaš, preispituješ se, da pokušavaš i ne nalaziš način. Uvijek te povrijedi onaj ko ti se sviđa, do koga ti je stalo i ne želiš da ga izgubiš. I uvijek ga izgubiš. U širem konceptu, tako je predviđeno. Moraš da izgubiš nekog do koga ti je stalo, da ne uspjevaš da oprostiš nekome ko te povrijedio, da pokušavaš da si iščupaš iz nečeg što te drži. Tako život radi. Ne možeš da se provučeš bez toga.

Ali možeš da naučiš neke stvari. Da ih naučiš tako što ćeš totalno da ih proživiš, suštinski ih razumiješ, a malo po malo, da počneš i da ih praktikuješ – preventivno, koliko i retroaktivno.

To sa opraštanjem nekome do koga ti je stalo i ko te povrijedio, jedna je od tih stvari.

Desi se nešto, dakle, kao što se uvijek desi. I to vjerovatno ono od čega si na samom početku strepila. Da će se ispostaviti da je on neki prevarant, ženskaroš, lažov, nasilinik. Kad strahuješ od toga, uvijek se desi. I to nije posljedica negativnog razmišljanja, nego upozorenja onog dijela tebe koji je pametniji od tebe, i koji zna šta te čeka, a ti to ne želiš da sagledaš i prihvatiš, iako predosjećaš.

I onda, onda se pocijepaš. Iskusiš šizofreniju. Jednim dijelom sebe znaš da je to što se desilo najbolje što je moglo da se desi, jer sad konačno više nemaš opravdanje pred sobom da budeš sa nekim pored koga strepiš i strahuješ i nije ti dobro. Sad možeš da raščistiš sa tim, da zbrišeš i spaseš se. A drugim dijelom sebe želiš da mu daš još jednu šansu, da prihvatiš njegove molbe i kajanje, da mu oprostiš.

Potreba za oproštajem ovde radi protiv tebe i ti to znaš (onim svojim pametnijim dijelom) ali se praviš luda i daješ sebi lažno objašnjenje da je to prilika da se pokaže tvoja plemenitost i da je to iskušavanje vaše ljubavi. I oprostiš mu.

I onda se opet nešto desi, kao što se uvijek opet nešto desi. U nekom trenutku, shvatiš da nemaš kud i da te to opraštanje vodi samo u još jedan krug pakla, pa iskoristiš naboj ljutnje, povrijeđenosti, razočaranja i besmisla i pomjeriš se. Prekineš. Odeš. Lakne ti.

Ali onda, onaj nepametni dio tebe, onaj saboter, onaj koji čini suštinu šizofrenije, on ti nalaže da se držiš bijesa i razočaranja. Da bi zadržala distancu. I ti ga slušaš. Iako onaj drugi, pametni, ali manje ubjedljiv dio tebe kaže da sada treba da se baviš opraštanjem. Sada, a ne onda. Kaže ti, pusti to. I kad počneš da pričaš ljudima oko sebe kako se osjećaš, kako si pokidana, kako si ljuta i povrijeđena, oni ti kažu, pusti to. Pitaju te koliko je vremena prošlo i ako je prošlo više od nekoliko mjeseci, kažu ti i da je prošlo sasvim dovoljno vremena i da sad treba to da pustiš i ideš dalje. Ali ti ne znaš o čemu oni govore. Jer uopšte ne kontaš šta treba da pustiš. I kako to da uraditš.

Ti i tvoja osjećanja držite se međusobno. Ti njih privijaš na grudi, ona tebe drže za gušu. Održavaju naboj, radnu temperaturu, koja pogoduje začaranom krugu po kome cirkulišu osjećanja bijesa i neprijebola. I dok se tako držite, nešto u vama je zauzeto držanjem.

To je kao da stalno nešto nosiš u jednoj ruci. Pa čak i ako prebacuješ teret iz ruke u ruku, nikada nemaš obe ruke slobodne. Da ih raširiš i da potrčiš. Da zagrliš vjetar. Uopšte, da zagrliš.

Kako da pustiš? Uhvati tog prevaranta koga privijaš na grudi za gušu i zadavi ga. Odluči da slušaš onaj neubjedljivi glas koji je od početka bio u pravu. Shvati da je dio tebe koji te navodi da donosiš pogrešne odluke i prepuštaš se slabosti, običan saboter. Naredi mu da se veže i da ne izlazi iz kućice.

Pusti. Raširi ruke. Trči koliko te noge nose, samo zato što si slobodna da trčiš.

Eto, to znači oprostiti. Kad ti više nije važno ništa osim onog što je važno.

Izvor: wannabemagazine.com