O, evo jedne vesele teme, o tome kako muškarci ništa ne razumiju. Ne radi se o tome što su prostaci i Balkanci, što im nedostaje iskustvo ili pamet, nego se izgleda radi o tome što su muškarci, zaključismo neke žene i ja, poslije apsolviranja teme. Jer, mi pričamo o takvim stvarima. Ogovaramo muškarce. I to ne radimo zato što smo zle i što ih ne razumijemo, nego zato što smo tužne što ih ne razumijemo. Ono što nam nije jasno i nikako ne postaje jasnije, sa koje god strane sagledavale problem, jeste način na koji se uvrijede i reaguju lično na nešto što uopšte nema veze sa njima, nego sa nama i to baš onda kad nam treba njihova podrška i zaštita, kad treba da urade ono zbog čega, majku mu, postoje, a to je da nas zagrle i utješe.

Kad kažete prijateljici da ste tužne, ona se sprema da čuje cijelu priču, eventualno pita da li se nešto dogodilo ili ti se sve skupilo, ne bi li vas podstakla da odmah uđete u temu.

Ali probajte svom muškarcu da kažete kako ste tužne.

Ponašaće se kao da ste ga optužile da je on lično kriv za vašu tugu i neće mu pasti na pamet da pokuša da vas čuje. Ne, on će odmah početi da vam objašnjava kako, kao prvo, nemate razloga da budete tužni, a kao drugo, uopšte niste u pravu.

Vi onda zinete potpuno zaprepašćene, da mu objasnite da se tu uopšte ne postavlja pitanje razloga i prava, da mu samo saopštavate kako se osjećate i da nećete prestati da se tako osjećate ako vam on iznese elaborat o razlozima i pravima, sa zaključkom da je vaša tuga bespredmetna i da se ne usvaja.

Ne, ne, muška glavo, ne radi se o tužbi nego o tuzi.

Slično zvuči. I možda u toj sličnosti potpuno nesrodnih pojmova leži ključ za razumjevanje, među nama potpuno nesrodnim dušama.

Voljela bih da mi neko objasni zašto se on osjeća prozvano kad ja govorim o tome kako se osjećam. Da li muškarcima u stvari pomaže, kad im neko objasni da uopšte nemaju razloga da tuguju i da jednostavno nisu u pravu, pa oni samo žele da nam pomognu primjenjujući isti lijek?

Možda njima pomaže da se posvađaju kad su tužni. Možda oni žele da se osjećaju bilo kako drugačije, samo da ne bi morali da budu tužni, pa su osmislili sisteme za izbjegavanje tuge, tako što pobejsne, pobiju se, napiju se (a onda kukaju i cmizdre, samo se posle ne sjećaju).

Praveći svađu sa vikanjem i treskanjem vratima od našeg stanja tuge, dovodeći nas do izbezumljenja, oni nam možda pomažu, onako kako pomažu sebi kad su tužni.

Zašto im ne pada na pamet da žena možda želi da bude tužna i da joj nije potrebno ništa da je uveseli, razbjesni ili skrene pažnju sa tog osjećanja. Ona hoće da se na miru pozabavi svojom tugom, a pomoglo bi joj da je muškarac malo drži u zagrljaju.

I da je sluša šta mu govori, ne pokušavajući da ponudi nikakav beg iz tuge.

Kako to da im objasnimo, tako da razumiju?

Izvor: wannabemagazine.com