Da li su nekadašnja vremena bila bolja i po pitanju komšijskih odnosa? Da li danas svi gledaju samo sebe, a u komšijske odnose se miješaju samo “voajerski”?
– Mama, baka kaže da neki ljudi moraju da spavaju u parku jer nemaju svoju kuću. – rekla je dok smo stajali na semaforu.
– Tačno je, neki ljudi stvarno spavaju u parku.
– Zato što nemaju svoju kuću…?
– Nemaju.
– A zašto nemaju? Kako može da se nema kuća…?
– Pa može… Daj mi ruku, zeleno je.
– Baka kaže da će da ih vodi u njenu kuću i da će svi da spavaju u sobi koja je bila tvoja kad si bila mala.
– To tako liči na tvoju baku – pomislih.
Kad sam bila mala, vrata do nas živjela je jedna teta Nada. Teta Nada je imala težak život i mama je često znala da se vrati od nje uzdišući. Nada nije imala nikoga osim njene Jele, male riđokose djevojčice na kojoj sam često viđala stvari koje bi meni omanjale. Nada je i za ono vrijeme, kad smo svi živjeli manje-više isto, bila teška sirotinja. Radila je kao čistačica u nekoj bolnici, mirisala na zapršku i jedva krpila kraj s krajem. Moja majka nikada nije pričala o tome ali svi smo znali da Nada i Jela teško žive. Jelin se tata nije pominjao, samo se znalo da je otišao kada je Jela bila beba i da o njemu nikada nisu čuli ni riječ.
Na našem je spratu vladalo čudno zajedništvo, onakvo kakvo se danas više i ne sreće.
Vrata desno od nas – teta Nada, preko puta deda Čeda. Što reče moja majka – svi smo jednom dušom disali. Komšija je bio kao rod rođeni, da priskoči u nevolji i nađe se kad je čovjeku najteže. Bez komšiluka nije moglo ništa da prođe. I kad se rađalo i kad se umiralo, komšiluk je bio prvi. I da se proslavi, i da se počasti i oplače i izjada. Jedno jutro se kafa pila kod moje mame, drugo kod teta Nade, treće kod Čede i tako sve u krug. Nove godine su se slavile uglavnom kod nas. Sutradan bismo kod deda Čede odlazili da gledamo snimak koncerta iz Beča.
Poslije nekog vremena, izmiješali su nam se životi, isprepletale priče, dijelili smo sve – od ručka, hljeba, posljednjeg kila brašna, računa za komunalije. Svako je davao šta je imao. Deda Čeda – stvoren za sitne popravke, znao je danima da se zanima remenom na maminoj Singerici. Mama mu je zauzvrat krpila košulje, kratila nogavice i mijenjala rajsfešluse.
Teta Nada nam je pomagala da operemo prozore, kao slučajno uletjala usred generalke – jer je osjećala potrebu da nam se oduži za onu zimsku jaknu što smo poklonili Jeli kad je krenula u treći razred. Mama bi onda, da se oduži Nadi, ponovo kupila Jeli neku sitnicu, i tako sve Jovo nanovo. Nisu se brojale ni okrpljene košulje, ni oprani prozori ni zimske jakne ni ništa. Prosto smo pomagali jedni drugima, bez riječi, bez potrebe da se bilo šta kaže. Često sam zaticala teta Nadu kod nas.
– Hvala ti k’o sestri. – šaputala je. Kako da ti se odužim…?
– Nikako – govorila bi moja mama i odmahivala rukom.
– Znam, ali nekako moram… – bila je uporna Nada.
– Ma ‘ajde, šta ti je, ljudi smo, moramo da se pomažemo, ko će ako nećemo jedna drugoj…?
– Vratiću kad bude plata – rekla bi Nada.
– Vratićeš kad budeš imala. Ako i ne vratiš – nikom ništa.
– Hvala ti – ponovila bi Nada i rukom popravljala neki nevidljivi porub na suknji. – Nego… zagorjeće mi gibanica, evo sve dovde miriše. Teško meni, ja zasjela pa ne znam da odem – rekla bi Nada i nestajala iza vrata.
– A ti, mala, nemoj da si šta pisnula tati…– rekla bi mama i uperila prstom u mene.
– A ako ti ne vrati…?
– To nije tvoja briga. Neće svijet propasti zbog dvije milijarde, stare.
Nedugo zatim, začulo bi se poznato kucanje na vratima. Poslala mama. – rekla bi Jela. Tri parčeta gibanice pušila su se ispod salvete, i mi bi sjedali za sto, kao po komandi, sve duvajući u prste da se ne opečemo. To je bila najslađa gibanica koju sam u životu probala. Nikad niko nije umio da napravi nešto tako lijepo i tako slasno od tri jaja i šačice sira jer, teta Nada je imala rijedak dar da stvara ni iz čega. Mama bi mi poslije tutnula onaj isti tanjir, stavila na njega šta se zateklo u kući, nekad dvije jabuke, nekad kutiju napolitanki – jer nije red da se tanjir prazan vrati. Idi, nosi Nadi. Kaži – mama poslala. I zahvali se, jesi čula…? Obavezno se zahvali.
I tako, šetali su se tanjiri i šerpice, čas tamo, čas ‘vamo, od jednih do drugih vrata dok više nismo mogli ni da se sjetimo šta je tu čije i ko je kome tu šta dužan ostao. U tom trouglu, između ta tri stana čija se vrata ni noću nisu zaključavala – učili smo se dobroti. Učili smo da budemo ljudi.
Danas su neka druga vremena. Ne znam ko živi pored mene. Svako se o sebi zabavio. Da se, daleko bilo, štagod desi – ne znam kome bih mogla da zakucam na vrata. Što je još gore, ne znam da li bih ja smjela ikome da otvorim ta ista vrata. Jer ko zna, svakakvog svijeta ima… Promijenili smo se. Nema više ni Nade ni Čede. Komšijama govorimo Vi, ne zato što ih poštujemo već zato što ne možemo da im se sjetimo imena. Pozdravljamo jedni druge, razmjenjujemo kurtoazne osmijehe, a iza svega toga – ništa. Tajac.
Kada smo prestali da budemo ljudi? Kada smo postali neosjetljivi na sudbine oko sebe? Na tuđe patnje. Nismo samo mi važni. Nije ovo sunce jutros samo zbog nas izašlo.
I neće svijet propasti zbog dvije milijarde stare. Nekim ljudima je teško. Neko danas nema šta da jede. Bukvalno nema šta da jede. Neko je negdje bos. Nekom se život ne mili jer ne zna ni kuda ni kako dalje. I nije dovoljno samo lajkovati. Šerovati. Hajde da načas zaboravimo svoje krpice, svoja ljetovanja, automobile, kredite, zaboravite kozmetičarku, frizerku, japansko iscrtavanje obrva, premijeru predstave, gužvu u prevozu…
Neko se jutros probudio na travi. U parku. U onom istom parku pored koga prolazim kad idem na posao. Neko negdje nema ništa.
– Uzmi ovo. – rekla sam i tutnula joj dvije čokolade u ruke. Idi i daj onoj seki tamo.
– Kojoj…?
– Onoj tamo, vidiš, u crvenoj haljinici.
– Šta da joj kažem..?
– Kaži …. Kaži – mama poslala.
