Znate šta?
Da se ne lažemo, voljela bih da mi je neko pričao o čudnovatoj, nuklearno jakoj sili majčinskog instinkta i isto takvoj usmjerenosti na dijete kad se ono začne i rodi, PRIJE nego što sam prvi put ostala trudna.
Voljela bih da mi je neko objasnio jednom davno da ću morati ozbiljnije uključiti mozak kad me spiči to stanje. Da bi trebalo da se jače oduprem tom tornadu, fokusiram. Da bi trebalo da ga zauzdam, dovedem u normalu. Da neće biti lako, ali da ne odustajem. Da je taj nagon najjača sila u univerzumu. Ako ne i šire. I da njena opsesivna snaga može biti štetna po samo moj, lični unutrašnji život i po moj BRAK!
Da je moguće naći ravnotežu između novonastale situacije u kojoj postaješ mama, odgovorna za jedan mali život, i svog dotadašnjeg života u kom ste se voljeli samo vas dvoje.
Voljela bih i da mi je neko rekao da je MOGUĆE biti dobra majka i sa istim tim, ali ovaj put zdravozauzdanim instinktom, i dalje zadržati sebe, i dalje biti posvećena mužu. Istom onom koji je do mog majčinstva bio centar univerzuma. Ako ne i šire.
Voljela bih da mi je neko rekao da se taj nagon rađa silovitom snagom, u kipećoj količini kako bi se osigurao maksimalan fokus na dijete, da je to evolucijski tako udešeno s ciljem preživljavanja potomka i osiguranja njegovih potreba.
Voljela bih da mi je neko rekao TADA da je dobra mama zapravo samo ona koja je i sretna žena.
Da djetetu ništa neće faliti ako ona ima svoj dio dana, ako brine o sebi, ako se viđa sa prijateljima, ako neopterećeno provodi vrijeme sa svojim mužem…Naprotiv!
Ali…niko mi nije rekao.
A ja nisam znala.
Nisam znala i neznanje sam platila.
Toliko sam se izgubila u svojim prvim godinama majčinstva da sam postala apsolutno omađijana svakom, pa i najmanjom sitnicom vezanom za dijete. Tu više nije bilo mjesta ni za primisli o nečemu drugom. Ni mjesta ni vremena.
Zapustila sam se.
Duhovno, psihički, fizički. Neka samo djetetu ništa ne fali.
Zapustila sam posao, kreativnost, sve ono što me do tada ispunjavalo. Neka samo njoj ništa ne fali.
Zapustila sam prijatelje. Neka njoj ne fali.
I, na kraju, muža. Brak. Moju ljubav. Moju najveću ljubav. Neka bebi ne fali, razumjeće on.
Ništa od toga, sa strane gledano, nije izgledalo tako. Neko bi možda rekao i da preuveličavam.
Ali…
Ja znam koliko sam davala sebe NAMA, prije nego što sam postala majka, a koliko u tim početnim godinama majčinstva. A trebalo je da dajem isto, ili čak i više, ali nisam mogla, bila sam iscrpljena, iscijeđena, i opterećena suptilnim bičevanjem okoline da moram da se bjesomučno dajem samo i isključivo djetetu…
Jer žena koja se više žrtvuje je bolja mama. Bljak.
Ne mogu zavrtiti ovaj treći kamen od Sunca unazad. Da mogu, sad bih drugačije. Sa mnogo više vjere u sebe. Bez straha.
Zadržala bih svoj prostor, svoju kreativnost, svoje vrijeme. Sebe.
Njegovala bih prijatelje. Provodila vrijeme s njima. Javljala bih se na telefon svaki put. I na svaku poruku.
A prije svega imala bih vremena za voljenje njega. Bio bi i dalje centar mog srca. On i ja, SAMO MI, bili bismo tvrđava na koju se naslanja dijete. Ne bih dozvolila da budem potpuno istrošena za našu tvrđavu. Ne bih ga odgurnula u ime malograđanskog etiketiranja uspješne majke koja je divna i krasna jer se nesebično daje dok joj kosti ne otpadnu. Boljelo bi me dupe za okolinu i šta ista misli ili kaže. Ooo kako bi me samo boljelo dupe!
Mislim, sad me i boli. Ali u prvih par godina nije.
Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim koliko griješim. Da shvatim da ne moram da poginem da bih bila dobra mama. A moje djeca imala zadovoljene sve potrebe.
Da mogu imati i sebe i njih. Da je sreća u balansu. Da su oni sretni kada sam i ja. Da su oni nesretni kada sam i ja. Da sam povrijedila i sebe i njih i njega. I da ne mora tako. Ne mora!
Ako samo jedna od vas žena i mama koje ovo čitate, dozvolite sebi da srcem osjetite koliko je bitno zadržati ravnotežu između sebe i muža, sa jedne strane, i sebe i bebe sa druge, a pri tom njegujući svoje unutrašnje biće, ovaj tekst koji ogoljava imaće smisao.
A tebi, ljubavi moja, tebi samo mogu reći oprosti za te lude godine.
Oprosti za sve ožiljke koje moraš da nosiš od tada.
Oprosti za svaki put kada si se osjetio zanemaren, možda čak i odbačen.
Oprosti što si oženio jednu ženu, a onda na neko vrijeme dobio drugu.
Oprosti što nisam znala drugačije. Što nisam imala hrabrosti da mislim svojom glavom. Što sam se udaljila od tebe i ljutila na tvoje nerazumijevanje. A ja sam bila nerazumna.
Oprosti što sam bila izgubila sebe, a mislila sam da ti treba da me nađeš.
Oprosti za sav pritisak koji sam vršila na tebe u svojoj nerealnoj i pogrešnoj opsesivnosti.
Oprosti za te godine koje su štipale tvoju ljubav.
Oprosti.
Dopisnica iz raja,
Olja Janković
