Negdje na pola puta od Banjaluke do Krupe na Vrbasu, pokraj puta mala prodavnica. I uz sam Vrbas, lijepa porodična kuća. U dvorištu djeca, što iz porodice Jagodić, što iz rodbine.

„Una je druga po redu od četiri djevojčice. Kad sam je rodila, pitali su me imam li još djece i jesu li mi ostala djeca zdrava, što je bio signal da nešto nije u redu. Jako brzo smo saznali i već sa 42 dana krenuli na fizikalnu rehabilitaciju, kasnije i na sve ostalo. Ali, na još djece smo se odlučili, jer gdje god smo se raspitivali o dijagnozi Down sindroma, bilo je jasno da ova djeca napreduju samo u okruženju druge djece i to smo željeli za Unu“, počinje priču mama Dragana, dok djevojčice trče po dvorištu.

 

Pored osnovnog stanja, Una ima i oštećenje sluha. U toku rehabilitacije  su došli na ideju da odgode školovanje shodno zakonu, nakon vrtićke grupe u centru za djecu sa oštećenjem sluha, da bi potom krenula u redovnu školu.

Svakodnevnica koju ova porodica živi iziskuje jako puno zalaganja i truda. Tata radi u prodavnici čiji su vlasnici bliski rođaci i dostupan je kad god zatreba svojoj porodici, a mama obavlja poslove u kući, ispraća, dočekuje, pomaže oko školskih obaveza.

Pored nje, za Unu je najviše zadužena starija sestra Vanja, za koju roditelji kažu da je zbog čitave situacije odrasla prije vremena. Za školske obaveze mala pomoć je i mlađa Nađa, od koje Una uči posmatrajući. Kao i u gotovo svakoj porodici osoba sa invaliditetom, i kod njih se gotovo osjeti nada da će sestre biti Uni podrška kad roditelja ne bude, u nedostatku drugih sistemskih i društvenih rješenja.

Po istom principu, Dragana se odlučila na napuštanje posla sa povećanjem količine obaveza unutar porodice.

„Moja odluka je bila nekako spontana. Una, koja je u tom periodu trebala moj stopostotni angažman, pa poslije nje, Nađa, koja je bila beba, i posao, nisu išli zajedno i odlučila sam da dam otkaz. Posao mi je bio jako blizu kuće, ali sam svejedno shvatila da djeci trebam više. I nisam se pokajala, ma koliko mi nedostajala i plata, i posao kao posao, jer je zajednica velika. Nikad se nisam pokajala“, ističe Dragana.

U okućnici imaju povrće za svoje potrebe, drže i nešto stoke, sve za sopstvenu ishranu. Nema tu za prodaju, ali njima olakšava svakodnevnicu. Pored odraslih, i djeca imaju svoja zaduženja.

Ipak, kaže nam mama Dragana, ništa od onoga što danas imaju ne bi imali da nije bilo podrške šire porodice.

„Meni da nije bilo svekrve, mislim da ne bismo uspjeli. Odlučili bismo se na još djece, ali nam je bilo mnogo lakše, sa svim sa čim sam se susrela. Bilo nam je svima teško kad se rodila, ali nekako nas je ta naša borbenost izvukla, dijete prvo da dignemo ‘na noge’, pa ostalo, svi su bili tu kad je trebalo po nalaz, kad je trebalo učiti o Downu i šta će Una moći, svi su bili tu“, naglašava Unina mama.

Baka, kao temelj svega, ističe koliko su porodično vezani.

„Njih dvoje odu negdje, Una neće da spava dok ih ne čuje. Oduvijek je posebna, mimo svih, bila je najljepša u porodilištu. Kad su nam rekli da ima Down, ja nisam ni znala šta je to“, kaže.

Unu je naučila jednostavnim kućnim poslovima, ponešto joj pomogne u kuhanju, ponešto u dvorištu, ali najbitnije  od svega – samostalna je u obavezama koje sama mora završitii, poput lične higijene, oblačenja, obavljanja školskkih obaveza. Od nje se očekuje što i od sve ostale djece, bez razlike.

Posao mame je počeo Uninim rođenjem, ali se nije ograničio na odgoj. Mama je dobila zadatak i u rehabilitaciji, i u školovanju.

„Dok je bila manja, svi su se sklanjali kad radim sa njom vježbe u kući, jer im nije bilo lako posmatrati.  Sad, u drugom razredu, sa učiteljicom sam se snalazila za udžbenike iz kojih će učiti. Postoje udžbenici, ali nisu iz naše države, uz to i koštaju veoma mnogo i onda smišljamo kako ćemo i šta ćemo. Da, postoji zakon, pa i nikluzija, i prilagođeni programi, ali na kraju – nema iz čega da uči“, reći će Dragana.

Planova, kaže, nemaju. Žive dan po dan, poštujući ritam svoje porodice, tražeći način da Una od svega dobije najbolje. Nadaju se da će kad odraste, moći raditi shodno sopstvenim afinitetima i mogućnostima.

„Osobe sa Down sindromom mogu mnogo, ali je stvar opšteprisutnih predrasuda i barijera koje im ljudi nameću. Ranije sam se znala isplakati nakon prognoza, koje kažu da Una neće nešto moći, ali sam danas srećna jer sam uvijek u nekom trenutku imala nekoga ko će znati reći pravu stvar u pravo vrijeme“, zaključuje ponosna mama.

Na kraju, posao koji nikad nije bio prioritet jednoj generaciji, jer je život slagao svoje kockice, a nada je već za narednu. Ali, to ne znači da je zbog toga bilo nesretnih u ovom domaćinstu, u krugu brojne porodice. Una i sva situacija koja ih je pratila samo su stavile pečat na njihovu priču.

Tekst je nastao u saradnji sa partnerskim portalom diskriminacija.ba, Ana Kotur