Na putu do škole, Una je pozvala broj koji zove svakog dana.

„Ej!“ začulo se sa druge strane.

„Šta radiš?“

„Evo, krećem po Nemanju. Ti?“ Mirin glas je odzvanjao u hodniku zgrade. Zaključavala je vrata stana.

„Ja već krenula, možda se i vidimo u dvorištu onda. Nisam znala da li ćeš doći ti ili Nikola, pa sam te zato zvala.“

„Reci!“ Mira je shvatila da se nešto dešava, plašila se da će čuti loše vijesti. Unin glas je bio drugačiji, ozbiljniji.

„Vidi, dugo sam razmišljala da li uopšte da te zovem, ali sad mislim da je posljednji momenat da se stvari ne otrgnu kontroli, i da moramo da porazgovaramo.“

„O čemu se radi? Ne razumijem…“

Miri su u djeliću sekunde proletjele desetine ideja šta bi mogao biti razlog ovakvog neobičnog Uninog poziva. Znale su se punih sedam godina, od kad su se svakodnevno sretale u obližnjem parkiću i šetale svoje bebe u kolicima. Razlika između Nemanje i Dušana je bila samo dvije nedjelje, pa su imale obilje zajedničkih tema – o porođaju, grčevima, prelasku na čvrstu hranu, prohodavanju, i svakoj drugoj fazi razvoja njihovih sinova. Postale su veoma bliske, često su ogovarale muževe, svekrve, pa i sopstvene roditelje koji nisu pomagali oko unuka u mjeri u kojoj su one to željele. Kada su dječaci upali u isti razred, otišle su na piće da proslave.

„Radi se o Nemanji i njegovom ponašanju prema Dušanu. Ja sam mislila da su to dječija koškanja, ali vidim da baš i nisu. Sad je već postalo jako ozbiljno, mislila sam da razgovaram sa učiteljicom, ali ipak sam pozvala prvo tebe, jer ipak smo, ’ajde da kažeš, drugarice… Svakog dana, Nemanja se isplazi Dušanu kad niko ne vidi, i kad ga Dušan lijepo zamoli da prestane, on se pravi lud, kao ’Šta? Ko?’, na kraju ispadne da se Dušanu to sve priviđa! Pričala sam juče sa njim, on prosto više nema načina to da riješi, da ti ne pričam da je plakao cijelo veče, i da ti ne prepričavam šta mi je još rekao za Nemanju!“

„Aha… Pa, kad si već pokrenula temu, imala bih i ja da dodam ponešto, da ne misliš da je Dušan baš cvjećka! Ne znam to što se plazi, ali meni je, na primjer, Nemanja prijavio da je Dušan za vrijeme odmora otišao u WC, nakvasio ruke, i prsnuo mu vodu u lice, još je podgovorio Ivana i Miloša da upru prstom u njega i onda su mu se svi smijali!“, reče Mira.

„E, nije tako bilo! Dušan mi je sve ispričao o tom slučaju! Prvo je Nemanja njega prsnuo u lice, pa je Dušan samo htio da mu odgovori na to što je on njega prsnuo, i onda mu je Nemanja rekao da je Dušan glup, jer ne umije ništa sam da smisli nego ga samo kopira. A poslije je otišao kod učiteljice da prijavi Dušana koji ga prska vodom, i tražio je da više ne sjede zajedno.“ Una je osjetila da joj je sva krv jurnula u glavu. Ti ćeš meni… Pa, nisam ni ja od juče!, razmišljala je.

„Nije on tražio, nego ih je učiteljica razmjestila, jer je Dušan stalno prepisivao  od Nemanje!“, odgovori Mira. „A, i kad imaju Društvo, Dušan mu smeta i učiteljica ga je bezbroj puta opominjala!To te najviše boli, što je Nemanja bolji đak od Dušana!, prošlo joj je kroz glavu.

„Neće biti tako! Koliko ja čujem, Nemanja je taj koji stalno prepisuje od Dušana i koji ometa čas, ali nije to sad važno.“

Aha, to nije važno, a šta je važno, molim te?“ Nije važno kad se tvoj ljubimac takne, tad ništa nije važno, a hoćeš da pljuješ drugu djecu, jao, molim te… kako si jadna!, pomisli Mira.

„Važno je da je juče Nemanja, kao slučajno, na fizičkom udario Dušana, I samo da znaš, Zoran je rekao da će, kad se to sljedeći put desi, doći i lično porazgovarati sa Nemanjom, i to pred učiteljicom!“, reče Una.

„Ahahaha, pa Nemanja mi je još u septembru rekao da ga Dušan gura na stepenicama, može vrat da polomi!“ Sad ćeš da čuješ što sam mislila da ti nikad neću reći, pomisli Mira, i osjeti ubrzan puls.

„Nije tačno! Nemoj sad da izmišljaš! Moraš biti spremna da čuješ kritiku na račun svog djeteta!“

„Aha, to nije tačno, a šta ćemo sa tim što Dušan Nemanji kada se slikaju stavlja magareće uši iza glave? Ili, što mu na fizičkom kad igraju fudbal nikad ne doda loptu? Ili, kad mu doda, šutne pravo u njega, i onda mu se smije i govori da je smotan? To ništa nije istina, je l’ tako? Ili kad….“

„Polako, polako, a da li ti je tvoj anđelčić prijavio da su juče razmjenjivali sličice, i da je Nemanja uzeo Duletu i Mesija, i Ronalda, i pehar, koji je broj jedan i najteže je dobiti, a dao mu neka dva fudbalera iz Urugvaja! Je l’ tebi to u redu?“, Una je nesvjesno ubrzala korak.

„E, sad si stvarno pretjerala! Nemanja je popunio cio album i uopšte ga ne interesuje ni pehar ni Mesi!!“ Kako laže, kokoška jedna!

„Ne znam da li je popunio ili nije, ali tako je bilo! U svakom slučaju, molim te da sa Nemanjom porazgovaraš, inače više neću dozvoliti Dušanu da se sa njim druži! Ja ne želim da mi dijete dolazi kući frustrirano, da plače, da se plaši šta će mu Nemanja sljedeće uraditi…“ Svejedno ću mu zabraniti da se druži sa tom malom spodobom! razmišljala je Una.

„Ne pada mi na pamet da razgovaram sa Nemanjom, prvo ti razgovaraj sa Dušanom, a i ako se ne budu družili, to će biti samo od koristi za Nemanju. I bolje da se ne druže!“ Šteta što se ikad i družio sa tim balavcem. Nikad mi nije bio simpatičan!

„Znači, tako? Ne prija ti da čuješ šta radi tvoj bezgrešni sinčić, a?“

„Ne, nego TEBI ne prija da čuješ šta radi TVOJ bezgrešni sinčić! Ne mogu više da pričam o glupostima. Ti si, očigledno riješila da se svađaš, a meni baš nije do svađe.“

„Ja se svađam? Ja sam ti lijepo rekla na šta treba da obratiš pažnju, a TI si počela da se svađaš!“ Napad je najbolja odbrana. Misli ona da sam ja blesava!, pomisli Una.

„Ne mogu više da slušam lupetanja i optužbe, ’ajde zdravo!“, Mira prekide vezu.

Una je gorjela od bijesa. Iju, kakvo nevaspitanje, kakve laži, pa još joj je i dijete dobro kad je ona ovakva! Sram je bilo! Prišla je dvorištu škole, i vidjela Miru kako se bijesnim korakom približava. Una je riješila da joj se ne javi. Stavila je tamne naočare i gledala u pravcu vrata škole.

Jao, sad će da se pravi da me nije vidjela. Ma, proći ću pored nje, ne moram nikad više ni da je vidim!, razmišljala je Mira. Prošla je pored Une, i glasno se javila svim ostalim roditeljima. Glumila je da je lijepo raspoložena, smijala se.

Kakav licemjer!, razmišljala je Una. Ko je ne zna, rekao bi da je divna, a ovamo… Kako do sad nisam vidjela? Koliko sam samo vremena izgubila družeći se sa njom!

Malo poslije zvona, prvačići su istrčali u dvorište. Učiteljica je pokušavala da ih obuzda. „Pazite, polako, nemojte da neko padne!“ Gledala ih je sa osmijehom.

Dušan pritrča mami. „Mama, plus iz matematike, plus iz srpskog! Je l’ može za nagradu Nemanja da dođe kod mene da se igramo?“

„Ne može! Polazi kući!“, reče Una.

„Moooolim te, mama, pa zašto ne može, pa dobio sam dva plusa!“, kukao je Dušan.

„Zato što sam ti ja tako rekla“, reče Una i povuče Dušana za ruku.

Dušan se okrete Nemanji. „Ne možemo da se igramo… Ne da mi mama…“ Una ga je i dalje vukla za ruku, gledao je Nemanju preko ramena.

„A što? Hoćeš da dođeš ti kod mene?“, upita Nemanja.

„Polazi kući!“ Mira stade ispred Nemanje, da mu zakloni vidik. „Sa Dušanom se više nećeš družiti! Da li je jasno?“

„Što, mama? Zašto se neću družiti…“

„Razumio si me. O tome više nema razgovora. Šta si dobio iz srpskog?“

Obrisaću njen telefon! Više neću da joj glas čujem! razmišljala je.

Dušan je i usput molio mamu da se predomisli. Ona ga je ignorisala. Pozvala je Zorana. „Ej, samo ću kratko, ono što si sa Nikolom dogovarao da idete na pivo popodne, to odmah otkaži. Pričaću ti sve kad dođeš kući, samo otkaži ovo što prije!“

Iako joj je srce tuklo, iako je Dušan i dalje cvilio pored nje, osjećala se dobro. „Od danas ti zabranjujem da se družiš sa Nemanjom. To znači nema druženja ni na odmorima, ni van škole, nikad! Da li je jasno?“

„Sa Nemanjom? Zašto?“

„Razumio si me. Šta je još bilo u školi, imaš li neki domaći?“

Autor: Maja Bugarčić/Zelena ucionica