Mother having discussion with son

Problem sa razmaženom djecom nije dok su ona mala, u stvari i tad je problem, ali nije tad glavni problem, glavni problem je kad odrastu, ne oni sami sebi, već svima drugima pa onda na kraju ipak i sebi.

Razmažena djeca nisu svojim ponašanjem baš draga mnogima, razmaženi odrasli isto tako. Zašto je to tako i zašto je i kome razmaženost problem?

Djeca kad su mala ne razlikuju sebe od svoje želje. Kad nešto žele a roditelji im to ne daju, oni misle da ih roditelji ne vole. Zbog toga plaču i bune se. Roditelji ne vole da njihova djeca nisu srećna, ali mnogi roditelji znaju da djeca nekada moraju da budu nesrećna u datom trenutku kako bi naučila da odgode zadovoljavanje svoje želje.

Kad djeca nauče da odgode svoje želje uče da se bolje prilagode u ovom društvu i kao odrasli imaju bolju predispoziciju za zadovoljstvo i sreću. Neki roditelji misle da nisu dobri roditelji ako su njihova djeca trenutno nesrećna te se oni veoma trude da njihova djeca stalno budu srećna i ispunjavaju sve njihove želje. Takva djeca odrastaju obasuta pažnjom a bez postavljenih granica.

Razmažena djeca postaju razmažena, ne zbog previše ljubavi, već zbog nedostatka granica!

Djeca koja su razmažena naučena su da razmišljaju samo o svojim potrebama i željama. Oni su odrastali kao prinčevi i princeze o čijim su željama svi razmišljali i trčali da im ih ispune. To znači da su oni naučili i da je dovoljno da oni ne budu srećni ili da zaplaču pa da se oko njihove želje neko pobrine. Svijet se okreće oko njih i oni su najvažniji.

Taj koncept može da funkcioniše dok ta djeca ne krenu u vrtić ili školu, odnosno dok ne zakorače u zajednicu. Kad zakorače u zajednicu odjednom se susreću sa tim da oni više nisu najvažniji, da ima još jednako važnih, ali za njih to često ne bude prihvatljivo. Oni pokušavaju da svijet nateraju da se vrti oko njih, a kad ne uspeju u tome, bivaju nesrećni.

Na jednom od edukacija za roditelje koju sam držala, došla je majka dječaka koji je tada išao u drugi razred osnovne škole. Sa njim u razred je išla djevojčica koja je sjedjela sama. Tako je željela. Smatrala je da niko nije dovoljno dobar da sjedi sa njom.

Pitanje je, da li je ta djevojčica srećna sa doživljajem sebe i drugih. Naučena je da je ona najvažnija. Da su drugi manje važni. Da su njene želje najvažnije i da NE nije opcija. Kad zakorači u zajednicu koja ne funkcioniše tako, da li je ona i dalje srećna i zadovoljna. Nije. Zato što zajednica ne smatra da su ona i njene želje važnije od nekog drugog.

U društvu u kojem živimo postoje pravila. Ako ih ne poštujemo, slijede sankcije. Znači postoji NE. Postoje posljedice. Isto tako u društvu da bi se uklopio, neophodno je da istrpiš neprijatnost (sjedenja u školi, učenja, rada na poslu…) i ako nešto želiš da odgodiš ispunjenje toga poslije obaveza ili da odustaneš od neke želje.

Ako osoba nije naučila da trpi neprijatnost imaće problema. Društvo nema za to tolerancije. Mnogo je lakše i bezbolnije naučiti da trpiš neprijatnost frustracije što nešto ne možeš, dok si u sigurnom okruženju svojih roditelja kao mali, nego kad si sam u školi. Ako još roditelji nastave da potkrepljuju razmaženost djeteta, problem se produbljuje.

Kada mi roditelji dovedu dijete na terapiju sa 12 godina i kažu mi da mu/njoj ništa ne mogu i da ja nešto uradim, ja im kažem da je kasno.

Empatija i briga za druge se uči dok je dijete malo.

Tolerisanje frustracije i neprijatnosti se uči dok je dijete malo.

Razdvajanja sebe od svojih želja se uči dok je dijete malo.

Ako ne nauči sve to dok je malo, dijete odrasta u odraslu osobu koja je samo sebi bitna i smatra da je problem u drugima. Ljudi koji su razmaženi ne dolaze na terapiju. Oni imaju problema i sa drugima i sa funkcionisanjem u svijetu. Ali oni ne smatraju da je problem u njima.

Svi oko njih imaju problema sa njima, ali oni smatraju da problem nije u njima. Smatraju da drugi treba da se promijene i da svijet treba da se promijeni. Smatraju da drugi i svijet treba da se prilagode njima. Tako da oni idu kroz život ne bivajući baš srećni.

Bivaju frustrirani ali ne znaju šta da rade sa tim. Traže od drugih da nešto promijene i kad drugi odbiju ostaju sami u problemu, ne shvatajući da nije problem u drugima nego u njima. Često imaju problema na poslu, jer ne trpe autoritet i pravila. Tako da se teško adaptiraju na pravila društva.

Kada sagledamo ovu sliku odraslog razmaženog čovjeka, važno je da se svaki roditelj zapita: Da li ovo želim za svoje dijete? Da li se isplati gledati svoje dijete ponekad nesrećno i isfrustrirano jer nešto ne može? Da li se isplati istrpjeti neprijatnost gledanja svog djeteta dok plače jer smo mu rekli NE?

Važno je zapitati se da li želimo da naše dijete bude kratkoročno ili dugoročno srećno. Da li gradimo kapacitet za sreću time što mu pomažemo da nauči da istrpi frustraciju ili time što mu sve dajemo.

Djetetu je neophodno mnogo ljubavi i podrške da bi raslo i razvijalo svoje kapacitete. Potrebno je da ga ljubavlju hranimo i podrškama zalivamo.

Pored toga, važno je da djetetu postavljamo granice, da nauči da neke stvari ne može da radi i da neke stvari koje ne želi mora da uradi. Da postoje pravila i da ih ono treba poštovati.

Ako djetetu date mnogo ljubavi i naučite ga granicama postavili ste odlične temelje za razvoj samostalnog i srećnog odraslog čovjeka.

Izvor: glassrpske