Šta čeka našu djecu za 10-15 godina i kako im pomoći?

“Počela je nova školska godina, prvaci u školu, roditelji i učitelji su jednako uzbuđeni, posebno oni kojima je ovo prvi đak u kući ili učitelji kojima je ovo prva generacija. Stariji učitelji kojima je ovo četvrta ili peta generacija imaju ista osećanja, ali manje intenzivna.

Imaju rutinu, iskustvo, znanje, postali su specijalisti u komunikaciji sa roditeljima, ovladali pedagoško psihološkim metodama, znaju da zavežu pertle na 8 načina, pa i da prepoznaju prve simptome dečjih bolesti.

Oni bi morali više da se čuju, njihovo mišljenje može puno da pomogne u strategiji formiranja novih generacija i tako pozitivno utiču na budućnost koja neće imati razumevanja za naše greške.

Učitelji, koji rade 10 i više godina, primećuju da je svaka nova generacija prvaka, malo slabija u odnosu na predhodne dve generacije. Slabiji su pre svega motorički. Slabija je pažnja, koncentracija, fond reči je smanjen, opšte znanje je slabije. I svaka nova generacija je slabija, a to znači samo jedno – da će se taj trend nastaviti, ukoliko nešto značajno ne promenimo.

Pitanje može i drugačije da se postavi. Šta će biti sa novim generacijama dece, ako budemo ostavili iste metode? Hoće li postati bolji? Sigurno da neće i to je dovoljan znak da moramo nešto da menjamo.

Gde i kad je nastao ovaj problem? Jasno je da je nastao u periodu pre škole? Kako ga uopšte nazvati? Možda ovako – da li vaše dete zna da skoči unazad. Skok i kretanje nazad su važni elementi detetovog razvoja, a ako izostanu mogu negativno da utiču na kognitivne funkcije.

Okruženje se brzo menja, a to je zapravo najveći faktor rizika za nove generacije. Mozak je dosad imao jasnu liniju razvoja, genetske kodove koji se aktiviraju i otključavaju u određeno vreme i pokreću razvoj misanih procesa, povezujući nervne puteve u vrhunski biokompjuter i to bi modernim rečnikom nazvali – formiranje hardvera.

Biološki aktivatori formiranja hardvera jesu kretanje, trčanje, skakanje, vrtenje, penjanje, sakrivanje, razmišljanje, povezivanje informacija, hodanje po strminama i kosinama, boravak u prirodi, na igralištima, jer u periodu ranog detinjstva to sve osigurava povezivanje važnih regija mozga.

Izostankom ključnih elemenata koji stimulišu razvoj mozga, smanjenim boravkom u prirodi, smanjenjem ukupnog kretanja dece, možemo očekivati promene u strukturi mozga novih generacija. Upravo to pokazuju nova istraživanja, gde se jasno vidi smanjenje pojedinih struktura velikog mozga, što može negativno da utiče na kognitivni razvoj deteta.

Po svemu sudeći period pre škole je ključan za razvoj i povezivanje velikih regija mozga, a tu najvažniju ulogu imaju predškolske ustanove i roditelji. Sigurno je svima jasno da nikakva reforma obrazovanja neće mnogo pomoći ako ne uključimo roditelje i ako oni ne urade svoj deo posla. Edukacija roditelja će uskoro postati prioritet, jer okruženje je jako važno za razvoj  inteligencije i ukupnih sposobnosti, a brze promene okruženja stvaraju nove probleme, puno pitanja i roditelji često ne znaju kako da se postave.

Roditeljstvo je postalo mnogo ozbiljnije nego što je to bilo pre 40-50 ili više godina.

Za početak, roditelji proverite, da li vaše dete može da skoči unazad (uzrast 4-5 godina), da li može da podigne domali prst kada raširi prste na čvrstoj podlozi, a da pritom ne pomeri ostale prste (5-6 godina) i da li zna da zaveže pertle.”

Jedan od vodećih stručnjaka za rani razvoj djece, dr Ranko Rajović, predavač na Pedagoškom fakultetu u Kopru (odsjek neuroedukacijske nauke), saradnik UNICEFa za rani razvoj i autor NTC programa, u okviru koga je osmislio nove metode treninga koje će sprovoditi u NTC školici sporta sa saradnicima iz KK Partizan. Metode su namijenjene djeci uzrasta od 5 do 8 godina, a uz motoričke sposobnosti, razvijaju i pažnju, koncentraciju, povećavaju brzinu donošenja odluke, snalažljivost i utiču na povećanje kognitivnih sposobnosti.